I dalje mi nije jasno kako sam tu, u ovom našem stanu, a ti nećeš otključati vrata i ući. Promijenila sam skoro sve u stanu, bacila većinu starih stvari, tvoje odjeće gotovo da više nema…
Oznaka: blogledalo Page 1 of 6
Možda nije najbolje vrijeme za to reći ili napisati, ali ja zapravo uživam u ovoj tzv. izolaciji. Toliko mi je lijepo da me ponekad bude sram što je tako, ali jest i zbilja bih da mi tako bude što dulje. Naravno, ne želim da mi tako bude nauštrb drugih, njihovog zdravlja i globalne ekonomije, ali meni paše ovaj usporeniji tempo.
Jedna od stvari koje sam si dugo priželjkivala, a nisu bile moguće s obzirom na način života, posao i obaveze je da idem ranije spavati i da se ranije budim.
Sniježi. Prvi put ove zime.
Onaj pršić koji ti samo gladi lice, golica ga kao kapljice rose i nama koji nosimo naočale pada po naočalama taman toliko da ih svakih nekoliko koraka moramo obrisati.
Ako unazad desetak dana nisam barem sto puta odgovorila na pitanje “Kako si?” nisam ni jednom. A na mnoga ista ili slična pitanja nisam odgovorila jer jednostavno nisam stigla ili imala snage više odgovarati.
“Molim te, neka ostane među nama.” – napisala sam joj.
“Jer me sram.” – dodala sam prije nego je išta stigla napisati.
“Zašto te sram?” – pitala me.
“Zato jer je sve ovako kako je na slici. Ružno, neuredno i prljavo.”
Skupljalo se svašta. Dobro i loše, novo i staro, ali skupljalo se godinama. Sve do trenutka kad sam se polusvjesna krajem 11. mjeseca 2011. godine popela na rub balkona na trećem katu i probala baciti dolje među parkirane aute. Ne znam što se dogodilo tih nekoliko trenutaka između poslanog SMS-a tadašnjem dečku i mog povratka u krevet te noći, ali znam što se sve događalo kasnije i zahvaljujući tome saznala sam i što mi se događalo prije.